ГЛАВНИ МЕНИ
ИЗДАВАШТВО
НАШИ ПРИЈАТЕЉИ
Даница Лазић – Димитријевић рођена сам 24.4.1933.у Дубравици код Пожаревца. Основну школу сам завршила у родном селу, а средњу економску у Титограду – Подгорици. Живела сам 22. годинеу ЦрнојГори, а од 1972. у Новом Београду. Пропутовала сам неколико пута тадашњу Југославију и том приликом упознала много различитих људи и природне лепоте наше домовине, што је у мени изазвало дубокаа сећања. Још од раног детињства сам записивала своја осећања у виду дневника, краћих записа или песама.Ти ранији записи су се углавном изгубили, остали су само мали делови у мом сећању.
Процес глобализације у свету и распад моје домовине у којој сам проживела највећи и најсрећнији део свог живота навео ме да своја размишљања и осећања ставим на папир. Моје неслагање са светском и нашом политиком довело је да се ставим на страну нашег угроженог народа и да политика буде главна тема у мојим песмама. Све важније догађаје у задњих 15 година описала сам на свој начин, верујући да сам управу и да ће историја то потврдити. Радила сам у црвеном крсту више од четрдесет година за време распада бивше Југославије од 1990 до 1998. Била сам председник Црвеног крста у мојој месној заједници и члан Општинског одбора Нови Београд. За свој рад сам добила многа признања, Сребрни знак Црвеног крста Србије, Повељу града Београда. У Црвеном крсту радио је и мој муж, где је и он добио Сребрни знак Црвеног крста. Осим тога сам била у цивилној заштити све до рата 1990. где сам била командир вода иза свој рад добила сам Сребрну значку.
Нека моја размишљања су објављена у листу Црвеног Крста - Нови Београд ''ХУМАНОСТ''.
Од својих пријатеља имала сам велику подршку и стални подстицај да наставим са писањем. По њиховом наговору одлучила сам да своја размишљања скупим у ову малу ''књижицу'' и поклоним свима њима у знак захвалности што су све ове године били уз мене.
Објављена 2020.