СРПСКИ ДОМАЋИН

ГЛАВНИ МЕНИ

ИЗДАВАШТВО

НАШИ ПРИЈАТЕЉИ

Ви сте овде: Home

СРПСКИ ДОМАЋИН

Детаљи: Датум последње измене петак, 20 април 2012 12:38

Поштовани читаоци, ви који сте случајно или намерно крстарећи интернетом наишли на ову страницу, застаните за час и прогледајте портрет једног српског домаћина – Братислава - Бате Голића. Читајући ове редове сазнаћете шта све могу да донесу рад и упорност, воља и ентузијазам, а надасве, љубав и жеља да се из крхотина сачини мозаик у који су уткани прошлост и садашњост и у који се уписује будућност, журећи да нађе место у храму чувару најстаријих српских обичаја.
Братислав - Бата Голић је рођен 14.08.1952. године у Власеници у 4.20 часова заведено под редним бројем 146/52 од оца Саве (1927) и мајке Софије (1932) који имају још двоје деце Бранку (1954) и Јадранку (1960). Бранка има ћерку Сташу (1988), Јадранка сина Павла (1985) и ћерку Јелену (1990). Детињство је провео у Хан Пијеску, (романијски округ), где је и завршио осмогодишњу школу, а школовао се и живео све до 1987. године у Сарајеву где је завршио Вишу трговачку школу - одсек организатор продаје. Ожењен је и отац троје деце, ћерке Соње (1976), која има сина Бориса (2006), удата и живи у Лазаревцу, Горане (1984) и сина Горана (1986). Године 1987. досељава се у Пожаревац, тачније у Брежане код свог стрица Радована Голића који је у место Брежане дошао као ратно сироче 1942. године. Са очеве стране има две тетке Сајку и Радојку и стричеве Голуба, Радована и Светозара. Слави славу Светог Игњатија Богоносца. Велико искуство у издавачкој делатности стекао је радећи у издавачком предузећу Веселин Маслеша из Сарајева где је био руководилац неколико књижара и велепродаја, као и у издавачком предузећу Рад, Београд, те је у горе наведеним предузећима провео неколико година. Жеља му је била да у Сарајеву отвори своју прву приватну књижару што је и учинио 1985. године. Дана 14.08.1995. године оснива први приватни културни центар “Српску кућу”. На оснивању културног центра, које се одржало у хотелу Дунав где је присуствовало преко 300 званица, био је присутан почасни гост, Његово Краљевско Височанство Принц Томислав Карађорђевић, који је подржао идеју и замишљене пројекте Српске куће.

Фотографије са прославе одржане у хотелу "Дунав" у Пожаревцу, поводом оснивања "Српске куће". Специјални гост је био и Њ.К.В. Принц Томислав Карађорђевић који је подржао програм рада "Српске куће".
Снимљено: 12. 08. 1995. године

Откупљује и обнавља стару зграду коју је саградио брат Хајдук Вељка, Милутин Петровић звани Ера 1823. године. Године 1841. у њој је отворена прва Пожаревачка пошта и ово је сада једина сачувана пошта из поштанског саобраћаја тог времена.

Споменик Милутина Петровића - Ере у порти саборне цркве у Пожаревцу.

Оронула зграда је обновљена и сачувана од пропадања 1995. године захваљујући породици Голић и њеном домаћину Братиславу-Бати.
За сав свој рад и труд Братислав-Бата Голић, а поготово љубав према деци и очувању традиције, културе и обичаја свог народа, добио је многа признања:

Изглед "Српске куће" пре реновирања.
Снимљено: 1995. године

Братислав-Бата Голић, постигао је да у једној декади свог неуморног и беспоштедног рада, освоји две ласкаве титуле: YU менаџера године за мала и средња предузећа 1995., а већ 1997. изабран је за YU-менаџера из области културе. Не без разлога. ,,Дошљак” из Босне, а по струци економиста, и финансијер, почео је у Брежану, селу надомак Пожаревца, да се бави трговином. Од једне мале продавнице са разноврсном робом, коју је знао да пласира и приближи купцима, постепено се ширио и јачао и постао трговац на велико. Није то било ни једноставно ни лако. Требало се наметнути, пре свега поштењем и поверењем, а онда знањем и умећем. Братислав Голић је добитника многих признања. Ове године "Српска кућа" на челу с њим добила је повељу општине Пожаревац.поводом дана просветних радника за допринос у васпитању и образовању. И успео је, јер је веровао људима и помагао их. Ратне 1991. године када је његова родна Босна горела у пламену, рањена и смртоносним хицима десеткована, слао је помоћ, а и сам је често носио своје производе у жељи да бар донекле ублажи глад и немаштину напаћеног народа. Његова кућа била је уточиште за 50-торо деце, ратне сирочади из Добоја. Помоћ рањеницима, смештеним у српским болницама, такође није изостала. Коло српских сестара и многе хуманитарне организације, великим словима су исписале Батино име, захвални за сва његова доброчинства.

Трговина и успех у овој области, били су само увод у један сан који, дубоко усађен у његовој души, постаје права опсесија. Немирног духа креће у нови поход. Напречац осваја једну стару и дотрајалу кућу у Хајдук Вељковој улици преко пута Саборне цркве у Пожаревцу. Оронула старица, обрасла у коров из чијих се зидова осећала мемла, аветињска, пуста, осуђена на тихо нестајање и заборављена од свих. Само не и за Бату. који је на чуђење и неверицу многих, изабрао баш њу да у њој досања свој велики сан. Пришао јој је баш као што се прилази болесном и немоћном коме се од срца жели оздрављење. Не желећи да јој ишта одузме од некадашњег сјаја кренуо је са рестаурацијом, каква је у рустичном стилу била саграђена најстарија пожаревачка пошта. Од пода до крова. Пред очима скептика, сваког дана је расло здање ниско и пространо са кровом од ћерамиде и малим прозорима опточеним дрвеном резбаријом. Стари Молитвеник, пронађен у темељу куће и крчази, послужиће Бати за оснивање музеја, јер је већ почео да прикупља антиквитете које су му многи људи радо поклањали.

Захваљујући Батиној упорности, ,,старица” не само да је оздравила, већ се и подмладила, спремна да као и некада давно прими све који су желели да дођу и да поново забруји од гласова. Окружена лепом баштом, уређеним травњаком и вртом, кућа је пре 7 година поново оживела. Њена врата су била широм отворена за познате и непознате уметнике сликаре, вајаре, музичаре, глумце, за лепу писану реч изговорену на малом платоу иза куће, а пратила је тиха музика са гитаре и виолине чије су струне подрхтавале у летњим вечерима обасјаним месечином.
Исконска мудрост каже: ,,Ко бежи од тешкоћа, растаје се са врлинама. Бати су тешкоће и проблеми били само изазов за истрајност, а као плод његовог великог прегалаштва Пожаревац је добио храм светлости и лепоте у коме се брижно чува српство са обичајима прохујалог времена. ,, Српка кућа”, како ју је Бата назвао постала је и више од тога. Она је метаморфоза једне безграничне љубави за очување српског имена и рода, а да би се о томе више и детаљније чуло и прочитало, у току су припреме за издавање књиге под једноставним називом ,, Пријатељи Српске куће”. Братислав - Бата Голић крајем 2009. године објавио је своју прву самосталну књигу под називом "Судбина је тако хтела" у издању Култунрно - издавачког центра "Српска кућа". Идејни је творац Највеће српске енигме а приређивач је многих књига за децу и захваљујући њему створено је много младих самосталних писаца у Србији. То се може видети кроз пројекат "Сто младих талената поезија.
Могло би се још много тога рећи о Бати, али и ово је довољно за један портет успешног српског домаћина. За памћење у неомеђеном простору и за време у неограниченом трајању. Бата никада није заборавио патњу која га је издигла изнад просечности и сиромаштва које га је учинило стоиком и победником. Јер, кућа је пронашла Бату попут поруке упућене из прошлог века. Поруку је примио, а љубав је васкрсла прошлост. А онај ко не цени прошлост, сиромашан је у садашњем и безимен за будуће. Бата је осетио. Прихватио је изазов и постао исцелитељ. За ово и неко друго поколење. Љубав је учинила чудо.

Изглед "Српске куће" после реновирања.
Снимљено: 23. 03. 2000. године

Радни простор директора "Српске куће" Братислава-Бате Голића.

Братислав Голић са децом ратном сирочади из Возуће у Добоја којима је био домаћин за време ратних збивања. Снимљено: 07. 08. 1995. године

Сваки гост и путник намерник дочекивани су погачом и сољу, по старом српском обичају и гостољубивошћу и љубазношћу Батине супруге Свијетлане и њихове деце који су највише помогли да Бата свој давнашњи сан одсања и на јави, поново се враћали у овај топли и гостопримљиви дом. Породица Бате Голића: супруга Свијетлана, син Горан и ћерке Горана и Соња увек су биле Батин стуб који је давао чврстину његовој вољи и упорности.

Снимљено 27. 01. 2008.

Свијетлана Голић (рођена Милошевић)

Рођена је 23.12.1960. године у Тузли у улици Хусињскох рудара 557, од оца Владе и мајке Маре. Основну школу завршава у Тузли, као и средњу биротехничку школу. 1982. се удаје за Братислава Голића и постаје мајка 1984. године рађањем кћерке Горане, а две године касније добија сина Горана.

Свијетлана је прави доказ изреке да иза сваког успешног мушкарца стоји још успешнија жена. Изузетно вредна, тачна и конкретна, трудила се да тако васпита и своју децу. Поред многих обавеза према породици и послу налази вренена и за добротворни рад у организацији "Коло Српских Сестара".

Соња Марјановић (рођена Голић) са сином Борисом

Рођена је 24. јануара 1976. године, у Сарајеву, од мајке Драгиње (рођене Милошевић) од оца Братислава Голића Од тог дана Соња живи са родитељима у породичној кући у Сарајеву, све до 1979. године када се са мајком сели у Лазаревац. Основну школу завршава 1990. године и уписује Гимназију у Лазаревцу. 1995. године уписује се на Филолошки факултет у Београду групу за српски језик и књижевност. Дипломира 1999. године у септембру, стиче звање професора српског језика и књижевности и почиње да ради у Основној школи "Ђорђе Крстић" у Београду. Након годину дана почиње да ради у Основној школи "Војислав - Вока Савић" у Лазаревцу.
Удата, има сина Бориса.

Соња више воли да други говоре о њој али за себе каже да је отворена, комуникативна, искрена и највише мрзи лаж и дволичност. Воли живот и свакога дана му се радује, воли да путује обилази разна места и упознаје разне људе.

Горан и Горана

Снимљено 31. 06. 2001. год.

Горана Голић Miss Yu и Мис фотогеничности Браничевско - подунавског округа за 2000. годину, одржаног 21. 04. 2000. у организацији Miss Yu под вођством директорке Весне Југовић

Горана Голић

Рођена је 18.04. 1984. године у Сарајеву од оца Братислава и мајке Свијетлане Голић. У Сарајеву је провела прве три године свога живота.

01.05.1987. са родитељима се пресељава у Брежане, село удаљено десетак километара од Пожаревца. У Брежану је провела своје најраније детињство и прва три разреда основне школе је завршила у тамошњој Основној школи "Вук Карађић". Пресељава се у Пожаревац на адресу Хајдук Вељкова 23 и завршава осмогодишње школовање у Основној школи "Доситеј Обрадовић". По завршетку осмогодишњег школовања уписује Пољопривредну школу "Соња Маринковић" у Пожаревцу, смер Пољопривредно прехрамбени техничар коју успешно завршава..

Горана, за пријатеље Гога, воли спорт и лепе књиге, воли такмичења, па је 2000. године бирана за Мис Браничевског округа и Мис фотогеничности овог истог такмичења. Веома је организована и пуна енергије, тако да поред школе и разних других активности налази времена за дружење са пријатељима и забаву, као и за своје ситне хобије.

Горан Голић

Рођен је као весник пролећа 21.03.1986. године у Сарајеву, на први дан пролећа, Међународни дан поезије, на дан покрета Горана по чему је и добио име. Са нешто више од 14 месеци са родитељима и сестром досељава се у Брежане, село надомак Пожаревца. Прва два разреда осмогодишњег школовања завршава у тамошњој Основној школи "Вук Карађић", а остатак у Основној школи "Доситеј Обрадовић" у Пожаревцу, где у улици Хајдук Вељкова 23 бива трајно пресељен. Касније се уписује у Пољопривредну школу "Соња Маринковић" у Пожаревцу, смер Произвођач прехрамбених производа који успешно завршава..

Горан се активно бави Латино - америчким плесом у плесном клубу "Болеро" из Пожаревца. Може се рећи да је врло успешан на овом пољу, јер је неколико пута освајао прво место на разним републичким такмичењима. Поред плеса воли моћне моторе, спортске аутомобиле и дружење са својим вршњацима. Обожава путовања и досада је обишао скоро читаву Европу.

Дипломе и медаље с плеса