www.srpskakuca.org.rs

Здравка Беба Граховац Лико моја туго

Детаљи

Датум последње измене уторак, 22 јануар 2019 14:17

Здравка Беба Граховац - Лико, моја туго

На Митровдан,8. новембра 1928. године,у селу Брлогу крај Оточца,у срцу Лике поносите,рођена је здрава и лепа девојчица,7. дете у породици Цвјетићанин Милете и Марије.Иако су у то време живели у Петрињи,мајка је желела да се породи на старом породичном огњишту. Детету је дала име Здравка по сину који је преминуо млад.Пошто је мајци било претужно  да девојчицу зове тим именом ,из милоште је прозвала Беба. То јој је име  остало до краја живота.
Да ли због симболике у њеном крштеном имену,или због здравих гена које су јој даровали преци,Зравка (Беба) је била изузетно здрава особа.
Детињство и део  младости провела је у Хрватској,у Петрињи и у родном селу Брлогу,у Лици.
Кад река живота постане све краћа и кад све брже хита ка свом ушћу,онда,јаче него икад ,зажуборе сећања.Да би се успомене сачувале од заборава,нема бољег места од књиге.
У тренуцима осаме бележила је Беба своја сећања претачујући их у стихове.Тако је у мислима поново корачала добро знаним стазама родног краја,где тихо жубори река Гацка,где времену пркоси згариште родне куће,где промичу само сени њених предака и тужно гледају гробови вечно уснулих.
Тек после 90. рођендана,негде пред Нову годину,када јој се здравље озбиљно нарушило,испричала ми је Беба део своје животне приче из које су стасавале њене тужне песме.
Тихим гласом,пуним топлине и туге,,замишљеног погледа,влажних очију у чијим су се угловима скупљале сузе, препустила се сећањима ,која су навирала као набујала река.
,,Детињство ми је било лепо...Иако смо тада живели у Петрињи,радо  и често долазила сам у Лику,у своје родно село...Море близу,На педесетак метара од куће,иза наше баште, тече река Гацка. Обала јој је била пуна цвећа,највише незаборавка..." Није Беба заборавила ту обалу,ни њено купалиште звано Јаворје,по јаворима којих је ту било у изобиљу; ни завичајне интелектуаце који су се ту скупљали сваког лета;ни прве љубави које су се ту рађале;ни велику  жалосну врбу надвијену над обалом реке,у којој су се купале њене дуге зелене витице. ..
,,Зеленила на све стране...Више наше куће било је десетак стабала јањева (мислим да је то нека врста тополе).Волела сам да лежим испод њихових крошњи  да слушам шуштање лишћа и пој птица..."Застала је на тренутак дубоко замишљена.Њен поглед је лутао као да тражи  оно  блиставо плаветнило неба  са кога је у раширеним зеницама скупљала  сунчев сјај и њиме обасјавала своје детињство.
,, Радо се сећам и Петриње,"наставила је причу моја саговорница, ,,то је леп град на реци Купи.Тамо сам живела до непуних 12 година,до ратне 1941. године... Тада се прекида златна нит мог детињсва и сви моји  дечји  снови се руше.Онда смо отишли у Лику и све ратне године провела сам са мајком   у родној кући.Ту се наш живот претвара у пакао. Породица се расула.Неки су избегли у иностранство,неки у Србију....Рано губим оца,1942 године,срце му је препукло од туге..."
Много страхота,велика злодела и много смрти гледале су невине дечје очи...Видно узнемирена,дубоко је уздахнула скупљајући снагу за наставак приче.
,,Шест пута сам извођена на сррељање,била сам у  логору,али је Бог увек слао неке добре људе и била сам спашена.Тих година смо мајка и ја пролазиле кроз ужас.Живела сам и са Србима и са Хрватима.Испаштала сам од оба народа ,што у рату што по његовом завршетку...али било је са обе стране  и оних који су нас поштовали,волели и штитили."
У мукама се човек прекали ,постане храбрији и мудрији.Само велики људи знају да праштају и пријатељу и непријатељу.
,, Много сам пропатила,а никога не мрзим.Научила сам да свој народ волим,а туђ да поштујем...и да праштам.Свуда има и добрих и лоших људи," рекла ми је помирљивим тоном.
Животну  причу песникиње не износим у целости ,јер има материјала за читав роман. С обзиром да су у њеној  збирци  песама,,Лико,моја туго," садржана само  сећања на дане проведене у Лици,тежиште мог илагања је на том периоду њеног живота.
Животна путања Здравке Граховац је променљивог смера.После рата  враћа се у Петрињу,па опет у Лику.Стасала је у лепу девојку.,имала је много просаца.Најупорнији је био војни официр,Петар Граховац,стасит и леп Личанин.Цела породица му је настрадала у ратном вихору..Здравка и Петар су се јако  допали једно другом.Склопили су брак,добили сина Драгомира.Од 1956. године селе се у Србију.Тамо се родила кћерка Драгана.Живели су у Земуну,па у Пожаревцу,онда у Београду,где остају трајно.Петар је током службовања  при војсци доспео до чина пуковника. Свуда су лепо примљени.Били су честити,угледни људи. Њихова деца:Драгомир и Драгана,наследила су од мајке уметнички дар.Обоје дивно свирају клавир и даровити су певачи.Драгомир је и песник,док је Драгана талентованија за сликање.О својим родитељима причају с љубављу и с поштовањем,као и родитељи о њима.
Поносна је Беба и на своја три унука,три стасита лепа, високо образована момка.На најстаријег Вука,Драгомировог сина;на Милоша и Младена(Бекана),Драганине синове.Породица Здравке и Петра Граховац је позната и угледна па и сви њени потомци уживају поштовање.
О свом таленту за писање,као и о написаним песмама,Беба није причала.Пре неколико година ми је скромно само напоненула ,није имала амбицију да их штампа.Песме ,садржане у збирци,,:Лико,моја туго,"као што се из наслова види, тужног су садржаја,пуне носталгије и непребола...
,,Писала сам ја",каже песникиња ,, и веселе песме,полетне,раздрагане,на жутим кесама трговачког папира.Нажалост,изгореле су у пламену наше запаљене куће.Сад имам само ове тужне жуборе моје душе..."
Одлучила је да их  остави  својим потомцима у наслеђе,јер духовно благо је драгоценије од свих материјалних вредности.Њене песме могу бити пожељна литература за све заговорнике рата,јер се срећа не гради на туђој несрећи.Само онај ко је доживео ратне трауме,разумеће у потпуности дамаре ове нежне,рањене песничке душе.Само племенито срце Здравке Граховац  о људском безумљу, може причати достојанствено,без осуде и без мржње,са великом способношћу праштања.Свесна је да људи у рат буду просто гурнути и да велике жртве претрпе обе  зараћене стране.Поента њеног казивања је да ништа није вредније од људског живота те да то људско треба сачувати дубоко у себи.Исто тако,ожиљци које рат остави у души преживелих су неизбрисиви.Посебно они зарезани у нежне дечје душе.
Можда би ова  прича остала заувек само у  Бебиној души ,а на папирима бледи трагови њених сећања у поетском казивању, да ми се није поверила,кад је њен живот већ  почео да се гаси .
На самом почетку 2019. петог јануара ,њено емотивно срце престало је да куца.Књигу,коју је пожелела да штампа,није дочекала да види.
Срећна сам  што тако доброг,хуманог и часног човека имала за пријатеља.
Радмила Зорић