Драгољуб Загоричник - Успомене

Детаљи

Датум последње измене петак, 19 фебруар 2021 10:31

Moje ime je Dragoljub Zagoričnik, zovu me Dragan. Rođen sam 11. 11. 1938. god. u Beogradu, od oca Martina Zagoričnika i majke Peke Milanović. Otac je rođen u Celju - Slavoniji, a majka u Kolarima-Srbija-Smederevo. Mladi, u želji za poslom, našli su se u Beogradu, zavoleli, i rešili da zasnuju brak, prošire porodicu. Stanovali su u Jug Bogdanovoj ulici. Prvo se rodio brat Slavko, a posle ja. Obojica smo rođeni u vremenu, pred drugi svetski rat. Beograd je bio prvi na udaru. Počelo je bombardovanje, dolazak neprijatelja u zemlju, i sve nedaće, koje prate rat, koji je promenio lice zemlje, od Đerdapa, do Jadrana, koga je osetila i cela Evropa. Bila je katastrofa za sve, pa i za moje roditelje. Glad, nestašica hrane, ogreva i svega drugoga, grad se ruši bombama, nije siguran život ni u kući, ni na ulici, a mi mali, nejaki da pomognemo roditeljima. Samo čudo, kako smo svi četvoro ostali živi, u mukama četvorogodišnjeg rata? Bio je problem hrana, ogrev, i sačuvati živu glavu od eksplozija, od naoružanih neprijatelljskih vojnika, gladi, hladnoće. Trpelo se, bežalo, mučilo, sve do konačnog oslobođenja 1945.god. Svi su bili veseli. Zemlja se obnovila, počele su da rade škole, moj brat i ja smo postali đaci. Život se poboljšao, za one koji su ostali živi, pa i za moje roditelje, i za nas decu. Brat je učio Ekonomski, a ja Medicinski fakultet stomatologiju. Vojsku sam služio u Tuzli, a posle vojske sam se oženio devojkom iz Beograda, i sa njom našao posla u Sloveniji, prvo u Omažu, a posle smo prešli u Ptuj, napravili kuću, u kojoj sada živimo. Supruga je rodila dve kćerke Vesnu i Veru, razbolela se i umrla, a ja sam ostao da radim, i da negujem kćerke, uz pomoć njene, i moje majke, i kućne pomoćnice. Život nije lak, živeti se moralo. Sada imam dve kćerke, tri unuke i unuka. Ja sam u penziji, svi živimo u Ptuju. Lepo nam je u tom malom i lepom gradu. Roditelji, brat i snaja su umrli. Sahranjeni su na groblju u Novom Beogradu. Sa decom posećujem njihove grobove, i sećam uspomena, iz života sa njima provedenim. Nedostajali su mi, ali tako mora da bude. Da bih ublažio tugu za suprugom, pridružio sam se grupi mojih sugrađana, koji su pošli na daleka putovanja, po bližim i daljim državama, oni to zovu safari. Obišli smo sve kontinete i sve države, video predele, kulturu, čuo jezike, video njihov način života, prirodne lepote planete zemlje, mora, okeane. Divio sam se onome što je lepo, što mogu da prenesem u svoj život, i obogatim svoja osećanja prema prirodi, ljudima, događajima. Čini mi se da nema mesta, gde nismo bili, i na krajnjem severu i jugu, upoznao sam ljudske rase, njihovu nošnju, običaje, čuo jezik tih ljudi, ali moja Domovina, moja deca, su mi bila glavno našta sam mislio, i jedva čekao, da se njima vratim. Nije nigde lepše nego u svojoj zemlji i kući! Volim svoju zemlju, svoj Beograd, Ptuj, prvenstveno sve miroljubive ljude, jer su ljudi samo u slobodi srećni, rat je ljudsko zlo. Kada je neprijatelj u noći 7 i 8. 5. 1999. godine, bombardovao Beograd i Srbiju, ja sam plakao. Apelovao sam na neprijatelje, da mi ne ubijaju Srbiju, ona je domovina moja, granice su joj ograđene kostima njenih heroja.

Објављена књига 2020.