Даница Лазић – Димитријевић рођена сам 24.4.1933.у Дубравици код Пожаревца. Основну школу сам завршила у родном селу, а средњу економску у Титограду – Подгорици. Живела сам 22. годинеу ЦрнојГори, а од 1972. у Новом Београду. Пропутовала сам неколико пута тадашњу Југославију и том приликом упознала много различитих људи и природне лепоте наше домовине, што је у мени изазвало дубокаа сећања. Још од раног детињства сам записивала своја осећања у виду дневника, краћих записа или песама.Ти ранији записи су се углавном изгубили, остали су само мали делови у мом сећању.

Процес глобализације у свету и распад моје домовине у којој сам проживела највећи и најсрећнији део свог живота навео ме да своја размишљања и осећања ставим на папир. Моје неслагање са светском и нашом политиком довело је да се ставим на страну нашег угроженог народа и да политика буде главна тема у мојим песмама. Све важније догађаје у задњих 15 година описала сам на свој начин, верујући да сам управу и да ће историја то потврдити. Радила сам у црвеном крсту више од четрдесет година за време распада бивше Југославије од 1990 до 1998. Била сам председник Црвеног крста у мојој месној заједници и члан Општинског одбора Нови Београд. За свој рад сам добила многа признања, Сребрни знак Црвеног крста Србије, Повељу града Београда. У Црвеном крсту радио је и мој муж, где је и он добио Сребрни знак Црвеног крста. Осим тога сам била у цивилној заштити све до рата 1990. где сам била командир вода иза свој рад добила сам Сребрну значку.

Нека моја размишљања су објављена у листу Црвеног Крста - Нови Београд ''ХУМАНОСТ''.

Од својих пријатеља имала сам велику подршку и стални подстицај да наставим са писањем. По њиховом наговору одлучила сам да своја размишљања скупим у ову малу ''књижицу'' и поклоним свима њима у знак захвалности што су све ове године били уз мене.

Објављена 2020.

Горица Миљковић рођена сам 18.01.1940.год. у селу Сибници, од оца Бранисава и мајке Богославе Милошевић, Општина Жабари. Живим у Коларима код Смедерева, где сам завршила свој радни век у основној школи “Илија Милосављевић - Коларац”, као професор српскохрватског језика и књижевности. 1959.године сам завршла Учитељско - домаћичку школу у Пожаревцу. Као учитељица са овом школом, радила сам у вишим разредима основне школе. Предавала сам стручне предмете од петог, до осмог разреда. Уз рад сам наставила даље усавршавање. На ВПШ сам уписала језик и књижевност. Ту школу сам завршила 1969.год у Београду. Рад сам наставила у вишим разредима, сада као наставник језика и књижевности. 1970. године, сам уписала Филолошки факултет, и њега завршила 1980. године, и све до пензионисања, радила сам као професор у ОШ “Илија Милосављевић Коларац” из Колара.

Свој радни век сам започела са мужем, који је предавао историју и географију у селу Шетоњу, код Петровца на Млави. Пошто је муж био стипендиста Општине Босански Петровац, то смо морали да се преселимо у Босну - село Крњеуша, и ту смо остали једну школску годину. Опет смо се, идуће школске године, вратили у Шетоње. Затим смо 1964. године, дошли у Друговац, Општина Смедерево. Ту смо били 16 година и на крају смо дванаест година радили у Коларима у Основној школи. Ту смо стекли право на пензију. Пошто је муж из Колара, ту смо и живот наставили.

Родила сам три кћерке и сина, који је са четири године настрадао. Звао се Зоран, а кћерке ”Снежана, Дубравка и Јасмина” оне су се удале, родиле децу и имају унучиће. Муж и ја смо волели свој позив и са пуно љубави прилазили учењу и раду са децом. Водили их на екскурзије, на море, на краће излете. Да виде и да воле своју домовину. Чују и виде како се живи у нашој земљи, говори, да је заволе и чувају слободну, богату за своје потомке.

Ђаке сам изузетно волела и несебично у свему помагала да заврше основну, средњу и више школе према својим интересовањима и способностима.

У нашој школи у Коларима, је у част 25 маја био Дан школе и поред другог славља, била је уприличена манифестација “Извор живе речи”, ученици су из целе Србије и шире, приказивали своје литерарне радове, и у стиху, и у прози, па је ту следила награда, најбољим песницима и писцима, и то је већ постала пракса и навика, и то се сваке године, из генерације на генерацију преноси. Жири оцени радове, и онда следе и награде, за најбољу песму или прозни рад. Ово је моја прва самостална књига у издању Културно - издавачког центра “Српска кућа” из Пожаревца.

Објављена 2020.

Evo napisah meni najdražu knjigu koju posvećujem vama dragi moji Krajišnici. Vama koji nakon svih muka i patnje nađoste snage da nastavite delje. Vama koji još vjerujete da radost života postoji. Ako bar jedna pjesma ili priča izmami osmjeh na vaša lica, ako vas bilo šta u njoj navede da se sa radošću sjetite starog kraja cilj je postignut. Jer ova knjiga je pisana isključivo zato da vas zabavi i nasmije, bez ikakve zle namjere ili da nekog uvrjedi. Sve te šaljive pjesme i priče pisane narodnim jezikom kakv se priča u kraju, inspirisani su našim životima i životima naših predaka .

Pa ako se neko prepozna ili nađe neku sličnost sa nekim ne uzimajte to za zlo, sve je to samo ,,puka slučajnost”. Što se priča tiče od njih su mnoge istinite samo su neka imena promjenjena. Kroz sve ove godine pišući poeziju u kojoj bješe sabrana sva tuganaših života znam da sam mnoge rasplakao, nerjetko čak i sebe. Ali evo napokon se sjetih da život ima i drugu stranu medalje, onu ljepšu, onu sjajniju, onu koju svako voli da vidi. Zato vam poklanjam ove pjesme i priče da vas nasmiju, razveselei podsjete na lijepa vremena proživljena u našem starom kraju koji će vječno živjeti u našim dušama.

Objavljena 2020.

Бранкица Брана Милошев - Шапат срца

Бранкица Брана Милошев рођена je 7-ог но-вембра 1949-те године у Вршцу од оца Гавре и мајке Драге, као њихово седмо дете. У трећој години жи-вота обољева од епилепсије. Писањем се почела ба-вити још као школарац у основној школи Олга Петров Радишић из Вршца.

1989-те године емигрирала je у Аустралију и сада живи у Перту. Престала се бавити писањем јер joj je приоритет био болестан супруг који je морао на дијализу те се она обучавала и дијализирала га код куће. Након његове смрти она се опет посвећује својој љубави, писању стихова.

" Шапат срца" je њена прва збирка песама, које она скромно и стидљиво дарује љубитељима поезије. Ову збирку објављује Културно-издавачки центар „Српска кућа" из Пожаревца.

Књига је објављена 2017.