www.srpskakuca.org.rs

Братислав Голић - Пут до гиниса

БРАТИСЛАВ ГОЛИЋ - ПУТ ДО ГИНИСА

Братислав Бата Голић је рођен 14.08.1952. године у Власеници у 4.20 часова заведено под редним бројем 146/52 од оца Саве (1927) и мајке Софије (1932) који имају још двоје деце Бранку (1954) и Јадранку (1960). Бранка има ћерку Сташу (1988), Јадранка сина Павла (1985) и ћерку Јелену (1990). Детињство је провео у Хан Пијеску, (романијски округ), а школовао се и живео све до 1987. године у Сарајеву где је завршио Вишу трговачку школу - одсек организатор продаје. Ожењен је и отац троје деце, ћерке Соње (1976), која има сина Бориса (2006), удата и живи у Лазаревцу, Горане (1984) и сина Горана (1986). Године 1987. досељава се у Пожаревац, тачније у Брежане код свог стрица Радована Голића који је у место Брежане дошао као ратно сироче 1942. године. Са очеве стране има две тетке Сајку и Радојку и стричеве Голуба, Радована и Светозара. Слави славу Светог Игњатија Богоносца. Велико искуство у издавачкој делатности стекао је радећи у издавачком предузећу “Веселин Маслеша” из Сарајева, где је био руководилац неколико књижара и велепродаја, као и у издавачком предузећу “Рад” из Београда, те је у горе наведеним предузећима провео неколико година. Жеља му је била да у Сарајеву отвори своју прву приватну књижару што је и учинио 1985. године. Када се Братислав Бата Голић доселио у Брежане отворио је, заједно са својом супругом Свјетланом, самосталну трговинску радњу међу првима, а 14.08.1990. пререгиструје самосталну трговинску радњу у трговинско предузеће “Бата-Комерц” које почиње да послује истог дана. Датума 14.08.1995. године оснива први приватни културни центар “Српску кућу”. На оснивању културног центра, које се одржало у хотелу Дунав где је присуствовало преко 300 званица, био је присутан почасни гост, Његово Краљевско Височанство Принц Томислав Карађорђевић, који је подржао идеју и замишљене пројекте Српске куће. Откупљује и обнавља стару зграду коју је саградио брат Хајдук Вељка, Милутин Петровић звани Ера 1823. године. Године 1841. у њој је отворена прва Пожаревачка пошта и ово је сада једина сачувана пошта из поштанског саобраћаја тог времена. Оронула зграда је обновљена и сачувана од пропадања 1995. године захваљујући породици Голић и њеном домаћину Братиславу. Милутин Петровић “Ера” дошао је из Неготина у Пожаревац и ту је пензионисан где је остао све до смрти 1861. гoдине а рођен је 1791. године у Леновцу округу Црноречком (Зајечар). Са братом Хајдук Вељком 1813. године бранио је Неготин, а тада му је брат и погинуо. Пензионисан је 1853. године као саветник. Иза себе је имао супругу Станојку и сина Сава. Син Сава био је срески начелник у Петровцу. Савини синови су Јова и Јеврем, писари чије је потомство изумрло или се негде раселило, тако да нема података о њиховим потомцима. Супруга Станојка и син Сава након смрти Милутина Петровића “Ере” подижу му споменик и сахрањују га у порти главне саборне цркве у Пожаревцу где се и данас налази.Братислав Голић бави се књижевним радом. Године 2009. објавио је књигу “Судбина је тако хтела”. Ово је његова друга књига под називом “Успаванка за маме и тате”. Приређивач је преко 200 књига као и рецензент, илустратор и дизајнер. Његова дела су објављена у многим Зборницима и часописима, антологијама и лексиконима. Идејни је творац неколико пројеката где афирмише младе писце у Србији и дијаспори. Кроз библиотеку Млади таленти је афирмисао преко 20 000 младих писаца као и кроз Зборник књижевног стваралаштва младих Србије и дијаспоре. Његов рад се огледа и на афирмацији писаца зрелијег доба који су афирмисани и неафирмисани. Бави се и хуманитарним радом. Велики је донатор књига библиотекама школама и многим установама. Покретач је првог Међународног кампа младих писаца у Брежану код Пожаревца. Својим радом створио је највећу породицу младих писаца у Србији и у свету.За сав свој рад и труд, а поготово љубав према деци и очувању традиције, културе и обичаја свог народа, Братислав Бата Голић добио је многа признања.

Објављена 2020.

Драгољуб Загоричник - Успомене

Moje ime je Dragoljub Zagoričnik, zovu me Dragan. Rođen sam 11. 11. 1938. god. u Beogradu, od oca Martina Zagoričnika i majke Peke Milanović. Otac je rođen u Celju - Slavoniji, a majka u Kolarima-Srbija-Smederevo. Mladi, u želji za poslom, našli su se u Beogradu, zavoleli, i rešili da zasnuju brak, prošire porodicu. Stanovali su u Jug Bogdanovoj ulici. Prvo se rodio brat Slavko, a posle ja. Obojica smo rođeni u vremenu, pred drugi svetski rat. Beograd je bio prvi na udaru. Počelo je bombardovanje, dolazak neprijatelja u zemlju, i sve nedaće, koje prate rat, koji je promenio lice zemlje, od Đerdapa, do Jadrana, koga je osetila i cela Evropa. Bila je katastrofa za sve, pa i za moje roditelje. Glad, nestašica hrane, ogreva i svega drugoga, grad se ruši bombama, nije siguran život ni u kući, ni na ulici, a mi mali, nejaki da pomognemo roditeljima. Samo čudo, kako smo svi četvoro ostali živi, u mukama četvorogodišnjeg rata? Bio je problem hrana, ogrev, i sačuvati živu glavu od eksplozija, od naoružanih neprijatelljskih vojnika, gladi, hladnoće. Trpelo se, bežalo, mučilo, sve do konačnog oslobođenja 1945.god. Svi su bili veseli. Zemlja se obnovila, počele su da rade škole, moj brat i ja smo postali đaci. Život se poboljšao, za one koji su ostali živi, pa i za moje roditelje, i za nas decu. Brat je učio Ekonomski, a ja Medicinski fakultet stomatologiju. Vojsku sam služio u Tuzli, a posle vojske sam se oženio devojkom iz Beograda, i sa njom našao posla u Sloveniji, prvo u Omažu, a posle smo prešli u Ptuj, napravili kuću, u kojoj sada živimo. Supruga je rodila dve kćerke Vesnu i Veru, razbolela se i umrla, a ja sam ostao da radim, i da negujem kćerke, uz pomoć njene, i moje majke, i kućne pomoćnice. Život nije lak, živeti se moralo. Sada imam dve kćerke, tri unuke i unuka. Ja sam u penziji, svi živimo u Ptuju. Lepo nam je u tom malom i lepom gradu. Roditelji, brat i snaja su umrli. Sahranjeni su na groblju u Novom Beogradu. Sa decom posećujem njihove grobove, i sećam uspomena, iz života sa njima provedenim. Nedostajali su mi, ali tako mora da bude. Da bih ublažio tugu za suprugom, pridružio sam se grupi mojih sugrađana, koji su pošli na daleka putovanja, po bližim i daljim državama, oni to zovu safari. Obišli smo sve kontinete i sve države, video predele, kulturu, čuo jezike, video njihov način života, prirodne lepote planete zemlje, mora, okeane. Divio sam se onome što je lepo, što mogu da prenesem u svoj život, i obogatim svoja osećanja prema prirodi, ljudima, događajima. Čini mi se da nema mesta, gde nismo bili, i na krajnjem severu i jugu, upoznao sam ljudske rase, njihovu nošnju, običaje, čuo jezik tih ljudi, ali moja Domovina, moja deca, su mi bila glavno našta sam mislio, i jedva čekao, da se njima vratim. Nije nigde lepše nego u svojoj zemlji i kući! Volim svoju zemlju, svoj Beograd, Ptuj, prvenstveno sve miroljubive ljude, jer su ljudi samo u slobodi srećni, rat je ljudsko zlo. Kada je neprijatelj u noći 7 i 8. 5. 1999. godine, bombardovao Beograd i Srbiju, ja sam plakao. Apelovao sam na neprijatelje, da mi ne ubijaju Srbiju, ona je domovina moja, granice su joj ograđene kostima njenih heroja.

 

Објављена књига 2020.

Бранкица Милошев Келемен - Где се крије Теодора

Бранкица Милошев Келемен рођена је 07 11 1949-те године у Вршцу. Још као школарац почела је да пише поезију и више од пола столећа другује са оловком и лијепом писаном ријечи. У Вршцу похађала је основну школу “Олга Петров Радишић”. Бранкица је ауторка више врста песама укључујyћи љубавне, родољубиве и дечије. Крајем деведесетих (1989.) године емигрирала је у Аустралију, сада живи у Перту. Годинама о својој склоности према поезији није говорила. На наговор блиских пријатеља укључила се у рад књижевног клуба “Саборник” из Перта. Убрзо је прелепим стиховима, скренула пажњу на своју поезију и освојила срца књижевног пабликума западне Аустралије. Њену прву збирку песама под називом “Шапат срца” 2017-те године објавио је Културно - издавачки центар “Српска кућа” из Пожаревца, после ове књиге наставила је да пише другу своју књигу под називом “Где се крије Теодора” коју је 2020-те године објавио је такође Културно - издавачки центар “Српска кућа” из Пожаревца.

Миљан Ковачевић

 

Објављена књига 2020.

Бранкица Милошев Келемен - Панонска бајка

Бранкица Милошев Келемен рођена је 07 11 1949-те године у Вршцу. Још као школарац почела је да пише поезију и више од пола столећа другује са оловком и лијепом писаном ријечи. У Вршцу похађала је основну школу “Олга Петров Радишић”. Бранкица је ауторка више врста песама укључујyћи љубавне, родољубиве и дечије. Крајем деведесетих (1989.) године емигрирала је у Аустралију, сада живи у Перту. Годинама о својој склоности према поезији није говорила. На наговор блиских пријатеља укључила се у рад књижевног клуба “Саборник” из Перта. Убрзо је прелепим стиховима, скренула пажњу на своју поезију и освојила срца књижевног пабликума западне Аустралије. Њену прву збирку песама под називом “Шапат срца” 2017-те године објавио је Културно - издавачки центар “Српска кућа” из Пожаревца, после ове књиге наставила је да пише другу своју књигу под називом “Где се крије Теодора” коју је 2020-те године објавио је такође Културно - издавачки центар “Српска кућа” из Пожаревца. Трећу књигу под називом “Панонска бајка” објављена је 2020-те у издању Културно - издавачког центра “Српска кућа” из Пожаревца.

Миљан Ковачевић

 

Објављена књига 2020.

Горица Миљковић - Љубав

Горица Миљковић Рођена сам 18.01.1940.год. у селу Сибници, од оца Бранисава и мајке Богосаве Милошевић, Општина Жабари. Живим у Коларима код Смедерева, где сам завршила свој радни век у основној школи “Илија Милосављевић - Коларац”, као професор српскохрватског језика и књижевности. 1959.године сам завршла Учитељско - домаћичку школу у Пожаревцу. Као учитељица са овом школом, радила сам у вишим разредима основне школе. Предавала сам стручне предмете од петог, до осмог разреда. Уз рад сам наставила даље усавршавање. На ВПШ сам уписала језик и књижевност. Ту школу сам завршила 1969.год у Београду. Рад сам наставила у вишим разредима, сада као наставник језика и књижевности. 1970. године, сам уписала Филолошки факултет, и њега завршила 1980. године, и све до пензионисања, радила сам као професор у ОШ “Илија Милосављевић Коларац” из Колара. Свој радни век сам започела са мужем, који је предавао историју и географију у селу Шетоњу, код Петровца на Млави. Пошто је муж био стипендиста Општине Босански Петровац, то смо морали да се преселимо у Босну - село Крњеуша, и ту смо остали једну школску годину. Опет смо се, идуће школске године, вратили у Шетоње. Затим смо 1964. године, дошли у Друговац, Општина Смедерево. Ту смо били 16 година и на крају смо дванаест година радили у Коларима у Основној школи. Ту смо стекли право на пензију. Пошто је муж из Колара, ту смо и живот наставили. Родила сам три кћерке и сина, који је са четири године настрадао. Звао се Зоран, а кћерке ”Снежана, Дубравка и Јасмина” оне су се удале, родиле децу и имају унучиће. Муж и ја смо волели свој позив и са пуно љубави прилазили учењу и раду са децом. Водили их на екскурзије, на море, на краће излете. Да виде и да воле своју домовину. Чују, и виде како се живи у нашој земљи, говори, да је заволе и чувају слободну, богату за своје потомке. Ђаке сам изузетно волела и несебично у свему помагала да заврше основну, средњу и више школе, према својим интересовањима и способностима. У нашој школи у Коларима, је у част 25. маја био Дан школе, и поред другог славља, била је уприличена манифестација “Извор живе речи”, ученици су из целе Србије и шире, приказивали своје литерарне радове, и у стиху, и у прози, па је ту следила награда, најбољим песницима и писцима, и то је већ постала пракса и навика, и то се сваке године, из генерације на генерацију преноси. Жири оцени радове, и онда следе и награде, за најбољу песму или прозни рад. Књигу “Жеља” објавила сам 2020. у издању Културно - издавачког центра “Српска кућа” из Пожаревца. Ово је моја друга самостална књига у издању Културно - издавачког центра “Српска кућа” из Пожаревца.

 

Објављена књига 2020.

СРПСКА КУЋА ФЛЕШ

Alternative flash content

Requirements

Get Adobe Flash player

ЧАСОВНИК